- Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić

Šav­nik je do­bio no­vi re­kon­stru­i­sa­ni trg, ko­ji no­si ime ko­man­di­ra Ma­ti­je Ja­ki­ća. To je vi­jest ko­ja je pri­je ne­ki dan sti­gla iz te za­bi­te va­ro­ši­ce na sje­ve­ru Cr­ne Go­re, gra­di­ća „sa dvi­je zo­re i na tri vo­de“, ko­ji je tom sve­ča­no­šću ove go­di­ne obi­lje­žio svoj pra­znik, dan op­šti­ne.
Sa­ma či­nje­ni­ca da je ovo pr­vi pra­vi, kul­ti­vi­sa­ni i ure­đe­ni trg ot­kad po­sto­ji Šav­nik za­slu­žu­je du­žnu pa­žnju. Za po­hva­lu i is­ti­ca­nje je i to što je, ka­ko je to u na­ja­vi ove sve­ča­no­sti s raz­lo­gom na­gla­sio i pred­sjed­nik šav­nič­ke op­šti­ne Mi­jo­mir Vu­ja­čić, no­vac za to obez­bi­je­di­la tur­ska Agen­ci­ja za me­đu­na­rod­nu sa­rad­nju i ko­or­di­na­ci­ju „Ti­ka“.
Me­đu­tim, naj­bla­že re­če­no, u sve­mu je ne­u­ku­sno is­pa­lo sa­mo to što se ni­ko ni u na­ja­va­ma sve­ča­no­sti, ni na sam dan otva­ra­nja no­vog tr­ga, ni­je sje­tio da ka­že ko­ju ri­ječ vi­še, da na pra­vi na­čin pod­sje­ti mla­de Šav­ni­ča­ne, i ne sa­mo Šav­ni­ča­ne, ko je bio „ko­man­dir Ma­ti­ja Ja­kić“, ko je bio vi­tez i ju­nak či­je ime no­si sa­da naj­ljep­ši ku­tak gra­di­ća „na gla­vi“ Ko­mar­ni­ce, na pra­gu gla­so­vi­tog ka­njo­na Ne­vi­dio, jed­ne od naj­za­ni­mlji­vi­jih pri­rod­nih atrak­ci­ja na pla­ne­ti.
Su­de­ći po iz­vje­šta­ji­ma me­di­ja, ne sa­mo onih na­klo­nje­nih ak­tu­el­noj vla­sti, od Ma­ti­je Ja­ki­ća, či­ja bi­sta kra­si ovaj pro­stor već vi­še od po­la vi­je­ka, tog da­na je bio da­le­ko va­žni­ji pot­pred­sjed­nik Vla­de i mi­ni­star po­ljo­pri­vre­de i ru­ral­nog raz­vo­ja Mi­lu­tin Si­mo­vić, ko­jem je pri­pa­la čast da otvo­ri trg. Me­di­ji su na­du­go i na­ši­ro­ko ci­ti­ra­li nje­go­ve mi­sli o zna­ča­ju i ulo­zi tr­go­va, „mje­sti­ma sa­sta­na­ka i ra­sta­na­ka, užur­ba­ne mla­do­sti i mu­dre sta­ro­sti, pro­la­zni­ka i do­la­zni­ka, mje­sti­ma po ko­ji­ma se gra­do­vi pam­te i pre­po­zna­ju i za­to po­sta­ju dio iden­ti­te­ta i gra­da i gra­đa­na“.
Na­gla­sio je on, do­du­še, da ovaj trg no­si ime po ču­ve­nom an­ti­fa­ši­sti i slo­bo­dar­skom si­nu, ali je mla­di­ma, pro­la­zni­ci­ma i na­mjer­ni­ci­ma osta­lo da na­ga­đa­ju ko je stvar­no bio taj čo­vjek i či­me je za­slu­žio ova­kav spo­me­nik, jer se u me­di­ji­ma ko­ji su ob­ja­vi­li vi­še fo­to­gra­fi­ja mi­ni­stra Si­mo­vi­ća u ra­znim po­za­ma ni­je na­šlo mje­sta ma­kar za fo­to­gra­fi­ju sta­re spo­men-bi­ste Ma­ti­je Ja­ki­ća po­sta­vlje­ne svo­je­vre­me­no na tom tr­gu.
Ma­ti­ja Ja­kić je kao ko­man­dir če­te u Dur­mi­tor­skom par­ti­zan­skom od­re­du po­gi­nuo 1. de­cem­bra 1941. go­di­ne u ču­ve­noj bi­ci na Plje­vlji­ma. Ka­žu da je, ju­ri­ša­ju­ći pred bor­ci­ma, naj­du­blje pro­dro u ovo utvr­đe­no oku­pa­tor­sko gni­je­zdo pod Lju­bi­šnjom pri­je ne­go što su ga po­ko­si­li ra­fa­li iz ita­li­jan­skih bun­ke­ra i utvr­da.
Imao je ta­da se­dam­de­set go­di­na i is­ku­stvo pre­ka­lje­nog rat­ni­ka i ju­na­ka iz svih ra­to­va ko­ji su vo­đe­ni na ovim bal­kan­skim vje­tro­bo­ji­na­ma od po­čet­ka dva­de­se­tog vi­je­ka, od­no­sno ot­kad se on opa­sao mo­mač­kom sna­gom i la­tio oruž­ja. No­sio je ožilj­ke iz ju­ri­ša u oslo­bo­di­lač­kim bal­kan­skim ra­to­vi­ma, pre­ži­vio te­ške ra­ne sa Bre­gal­ni­ce i pod­nio sve mu­ke i is­ku­še­nja tro­go­di­šnjeg ko­mi­to­va­nja i ne­po­ko­ra austro­u­gar­skom oku­pa­to­ru u Pr­vom svjet­skom ra­tu, ko­je je na­stu­pi­lo na­kon moj­ko­vač­ke gol­go­te. On je bio je­dan od onih ri­jet­kih ko­ji se ni­je dao živ u ru­ke ni­ti pri­stao da po­lo­ži oruž­je i za­vr­ši u ne­kom od austro­u­gar­skih lo­go­ra smr­ti.
Iako već u po­od­ma­klim go­di­na­ma, Ma­ti­ja Ja­kić se i 1941. go­di­ne na­šao u pr­vim bor­be­nim re­do­vi­ma, sa oni­ma ko­ji su sa kri­la­ti­com „bo­lje grob ne­go rob“ kre­nu­li u ne­rav­nu bor­bu pro­tiv oku­pa­to­ra i pao na pr­vom ve­li­kom bra­ni­ku slo­bo­de.


Od­go­vor đe­ne­ra­lu Ve­šo­vi­ću

Kad se gla­so­vi­ti đe­ne­ral Ra­do­mir Ve­šo­vić pre­dao švap­skoj vla­sti u Pr­vom svjet­skom ra­tu, ona je po­ku­ša­la da ga is­ko­ri­sti ne bi li pre­ko nje­ga na­go­vo­ri­la ko­mi­te i ko­mit­ske gru­pe da od­lo­že oruž­je i pre­da­ju se. Do­ve­li su ga i u Nik­šić, ali, oči­gled­no u stra­hu od ko­mi­ta, ni­je­su smje­li sa njim da kre­nu pre­ko pla­ni­ne Kr­no­vo, pa su upri­li­či­li nje­gov raz­go­vor te­le­fo­nom sa Ma­ti­jom Ja­ki­ćem, ko­jem je švap­ska ko­man­da u Šav­ni­ku ga­ran­to­va­la bez­bjed­nost. Ma­ti­ja je, kao ko­mit­ski če­to­vo­đa, do­šao u ko­man­du na­o­ru­žan i u prat­nji bra­ta Jo­va­na.
Kad je Ve­šo­vić za­vr­šio ubje­đi­va­nje i na­go­va­ra­nje da se pre­da­ju, jer je si­la oklo­pi­la i tre­ba če­ka­ti bo­lja, po­god­ni­ja vre­me­na, Ma­ti­ja mu je, ka­ko se i da­nas pre­pri­ča­va, ne sa­mo u Drob­nja­ku, od­go­vo­rio:
– Đe­ne­ra­le, ti uči­nje ko­li­ko si mo­gao i sad pu­sti i nas da uči­ni­mo to­li­ko. Ti si se pre­dao i mi ni­je­smo zbog to­ga na gu­bit­ku, jer je k na­ma u ko­mi­te do­šla uči­te­lji­ca Je­le­na Ša­u­lić, a ti sad vi­di na če­mu si...


I sin po­šao oče­vim sto­pa­ma

Za Ma­ti­jom Ja­ki­ćem je u bor­bu za slo­bo­du 1941. go­di­ne kre­nu­la i sva po­ro­di­ca. Po­seb­no je za­ni­mlji­va sud­bi­na nje­go­vog si­na Mo­mi­ra. On je u je­sen 1942. go­di­ne sa gru­pom dur­mi­tor­skih par­ti­za­na, ko­ji su te go­di­ne bi­li osta­vlje­ni u po­za­di­ni na­kon od­stup­ni­ce par­ti­zan­skih sna­ga, po­ku­šao da se pre­ba­ci u Bo­snu i da se pri­klju­či par­ti­zan­skim je­di­ni­ca­ma. Na tro­me­đi Cr­ne Go­re, Sr­bi­je, Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne gru­pa je raz­bi­je­na, a on, Vo­jin Ja­u­ko­vić i Bran­ko Mir­ko­vić su pa­li čet­ni­ci­ma u ru­ke. Na­kon go­to­vo mje­sec da­na stra­vič­nih mu­če­nja i pre­bi­ja­nja u čet­nič­koj ko­man­di u Ka­li­no­vi­ku, od­ve­de­ni su u Ne­ve­si­nje i po­stri­je­lja­ni. Ja­kić je, me­đu­tim, upr­kos stra­šnim ra­na (jed­no zr­no mu je pro­šlo kroz gla­vu, jed­no kroz plu­ća i jed­no kroz ra­me), pre­ži­vio, po­bje­gao sa stre­li­šta i za­hva­lju­ju­ći sta­rom ho­dži Ha­sa­nu Ra­zi­ću iz Gla­va­ti­če­va i nje­go­vom si­nu Mu­sta­fi na­kon 22 da­na uspio da do­pre do Šu­ji­ce, od­no­sno do šta­ba Dru­ge pro­le­ter­ske bri­ga­de, gdje mu je uka­za­na pr­va lje­kar­ska po­moć. Pen­zi­o­ni­san je kao ma­jor i do­če­kao je du­bo­ku sta­rost, a sa Ra­zi­ći­ma se do kra­ja ži­vo­ta dr­žao kao sa naj­ro­đe­ni­ji­ma.